Славиша Павловић донео нам је своју нову књигу.
Овога пута, у питању је кратка форма, јер су „Осветници и клеветници“ збирка кратких прича. Шест прича, о шест различитих временских епоха. И једно питање као спојница за све написано – „Да ли је оно што су нас на часовима историје научили истина или ћемо праву истину и тајне тек открити?“ Такође, важна повезница ових шест приповедака је потрага за правдом. Кроз приче о добро познатим ликовима наше историје, али и обичним људима необичних судбина аутор приповеда о друштвено политичком моментуму у коме се држава налази а који никада није престао да буде интригантан.
У Кладову се у доба комунизма дешавају убиства, наизглед неповезана и наизглед нерешива. Иако је у питању провинцијски градић, ушушкан на обали Дунава, „другови и структуре“ ведре и облаче градом којим из сенке царују непотизам, корупција и класна подела на „чланове и државне непријатеље.“ Оно што је у причи која отвара збирку веома занимљиво, нису ни мотив ове приповетке, јер убиства као таква, сама по себи честа су тема литературе, нити сами актери, већ атмосфера која одише причом. Заправо, слика малог града на обали велике, плаве реке и онај дубљи слој који се открива тек пажљивим читањем. Тај дубљи слој је слика менталитета који је Славиша Павловић савршено „ухватио“, и веома вешто успео да утка у причу о комунизму, као режиму, који је можда имао понеку лепу страну, али је на грађане кезио зубе својих кербера, оцртаних у извршној власти, у судству, адвокатури и полицији као темељима поретка који је, испоставиће се, грађен на стакленим ногама и који се урушио остављајући за собом пустош. И у људима и на улицама, грађевинама и на самом друштву. Мене је, као рођену Кладовљанку, која познаје сваки кутак овог питорескног месташцета очарао зналачки опис самог града, улице које су тих шездесетих и седамдесетих, биле у настајању, у развитку, паралелно са изградњом Ђердапа, опис атмосфере у градским кафанама, у којима се чује влашки мелос, станови солидарне градње у којима су смештане придошлице које долазе на нове дужности. Да не знам да никада није био мој суграђанин, помислила бих, да је Славиша Павловић део живота провео у мом граду.
У другој причи, враћамо се на Косово пред сам Велики рат. Видимо самосвојног капетана Танкосића, пуковника Аписа, краља Петра и војводу Путника у митској потрази за благом.Ову причу, о херојству налик оном античком, Славиша Павловић приповеда ослоњен на митологију. Евидентна је њена мотивска повезаност са античким јунацима. Капетан Танкосић, и његови храбри војници су попут Јасона и Аргонаута у потрази за великим и значајним благом. Над њима бдију три мудраца, као повезница са библијским подједнако колико и античким мотивима- пуковник Апис, војвода Путник и сам краљ, као персонификација мудрог Пријама. Ови модерни Аргонаути у потрази су за благом које има много већи симболички значај од материјалног. То је звоно које симболизује позив на борбу али и бескрајну жељу сваког војника, сваког Србина, сваке Српкиње, а то је слобода. И та прича о слободи и жеља за слободом провлачи се као мотив у трећој причи, једној тужној приповести наше пост петооктобарске стварности. У потпуно другачијој, читаоцу добро познатој атмосфери непосредно пред и након што нам се догодио пети октобар, урањамо у причу о обичном човеку, који постаје део новог система, као да је један од Орвелових јунака који гради неки „врли, нови свет“.
Опширније: ОСВЕТНИЦИ И КЛЕВЕТНИЦИ НА МЕЂИ ДУНАВА И СКРИВЕНЕ ИСТОРИЈЕ
"Јунаци су такви. Увек се пронађу тамо где је неправда и ма колико се добро скривали, јунаштво их открије. "
Отприлике сам знала шта могу да очекујем од ове књиге јер сам прочитала све од истог аутора и знала сам да ће бити добра. Али, авај! Ова збирка је надмашила сва моја очекивања! Наиме, са сигурношћу могу да кажем да је ово збирка САВРШЕНИХ прича!
Због чега кажем савршених?
Због тога што сам се неколико пута уверила да аутори који пишу дужу форму, не могу да се снађу у краткој. Или се погубе, па убаце милион беспотребних описа и тако причу продуже до бесвести. Удаве. Овде није тај случај. Кратке, ефектне. Из сваке приче можете извући поуку.
Чини ми се да је ово иако не обимно, вероватно његово најзрелије дело. Приметан је напредак и у изражавању и у стилу. Волим када ме аутори овако позитивно изненаде. За квалитет ове збирке свакако можемо "кривити" ауторово одлично познавање историје а исто тако и једно разумно гледиште и поимање ове несрећне данашњице. Иако нас је уверио да је врсни познавалац историјских момената, ни једном и ни у једној причи нам није наметао своје ставове.
Приповеда јасно, без устручавања без икаквих очекивања да ће читаоци поделити исте ставове са њим. Лагано, као перо на веру његове речи клизе по хартији и кад почнете читати књигу, чини вам се, тек сте почели а већ је крај.
Оно што ми се исто много допало је што на крају сваке приче можете замислити наставак. Размишљала сам и схватила да од ових шест прича лако може бити и шест различитих романа. И иако ми се збирка допала, жао ми је што су ове теме искоришћене само за приче. Некако, волела бих да сам о свим овим ликовима читала мало више и мало дуже.
Све приче су на прво читање различите, проткане тананом линијом ироније. Повезује их једна нит. (НЕ)ПРАВДА. И Осветници и Клеветници трагају за правдом. Често наилазе на неправду и на крају је прихвате као такву. Целокупан садржај књиге нас често подсећа на данашњицу.
Серија серију сустиже, још једна под називом Феликс почела је да се емитује на Курир ТВ, а за ТВ РЕВИЈУ разговарамо са писцем и једним од сценариста Славишом Павловићем, којег пре свега знамо по романима Завет хероја, Аписов Апостол, Химерина крв:роман о Дучићу.
Феликс је Павловићев сценаристички деби. Од укупно 40, написао је 10 епизода, а косценариста је на још две епизоде и ко-креатор сезоне. Будући да га читалачка публика познаје по веома продаваним романима, наш саговорник сматра да форма није толико битна, јер се то научи, колико је важна идеја, за коју је, подвлачи, неопходан озбиљан рад и припрема.
Када су комедије у питању, према његовом мишљењу, не постоји већи писац од Џона Саливана, творца Мућки
„Један сам од оних који су све епизоде гледали десетинама пута, а и читао сам његове сценарије, нарочито у периоду када сам припремао Феликса.
Пре две године, када смо тек почели да причамо о серији, ишао сам чак и да видим недавно преминулог Џона Чалиса, који је играо лик Бојсија у Мућкама - да макар мало „украдем“ те предивне енергије.“
Што се тиче домаће кинематографије, за њега је Врућ ветар ремек дело.
То су му били узори док је писао Феликса, који је како сматра намењен људима који воле да се насмеју.
„Не бих то делио по генерацијама, а ни по професијама. Можда чак и оним мрзовољним извучемо осмех.“
Да ли сматрате да ћете се изборити за своје место на актуелној играној сцени, будући да смо сведоци правог бума ТВ серија?
Никада не бих радио нешто у шта не верујем. То би било трошење времена. Искрен да будем, мислим да „Феликс“ завређује неколико сезона, јер смо направили простор да се ликови развијају у будућности.
Добро је да се што све више улаже у кинематографију. Мислим да смо сви помало уморни од реприза, а постоји простор за развој продукције, глумаца, редитеља, сценариста... Ми смо талентован народ и после свега што смо прошли протеклих деценија, заслужујемо шансу – искрен је Павловић.
Опширније: Павловић за ТВ Ревију: Лако се препуштам изазовима
Гост Клуба 2 је писац Славиша Павловић, а говоримо о његовој најновијој књизи Химерина крв-Роман о Дучићу.
После књига Завет, Нема шансе да успе, Завета хероја, Аписовог апостола, збирке поезије Освит вечности али и историјско-документарне књиге Ратници Црне руке писац Павловић објављује књигу Химерина крв-Роман о Дучићу.
У специфичној нарацији приповеда о књижевнику и дипломати Јовану Дучићу осветљавајући за шири читалачки круг и мање познате чињенице о протагонисти романа.
Зашто је толико заокупљен Дучићевом биографијом, да ли баш и због тих мање знаних детаља, покушаћемо да сазнамо.
А реч је, да ипак наговестимо, о нечем што је део Дучићеве интиме.
Аутор и уредник је Мелиха Правдић. (Извор: РТС)
