"Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim. Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak. "

                                                                                                                                                                    Autor  

Emisija REČ O - ART TV

U PRODAJI!

 ZAVET - POVELJA "PEGAZ"  2010. GODINE 

 Prvi utisci o romanu:

Branislav Lečić, glumac i bivši ministar kulture:
"ZAVET" je roman koga se sećam.
Vidim blatnjave bajonete iskopane na Ceru dok sam leti kao dečak čuvao stoku, vidim metke i čaure poezije prošlosti. 
Osećam i miris dunja sa ormana detinjstva.
Radost i nada da takva Srbija još uvek nije umrla klizi između redova ovog romana.

Ana Atanasković, pisac (Jelena Anžujska, Beogradske majske priče, Duet duša)
"Zavet" je roman sa izgrađenim likovima u kojima su ujedinjene i fizičke i psihičke osobine. Pisac ih predočava neposredno, direktno, kroz skoro dramsku tenziju koja je jedna od odlika romana naročito u dijaloškim sekvencama. Odlično su oblikovani likovi oca i sina i njihovi pratioci. 
Ovaj roman je kao sonata. Ima ti dela - zahuktavanje, ravan tok i rasplamsavanje emocija. Pisan je muškim rukopisom, racionalnim, jakim i ogoljenim. Roman "Zavet" Slaviše Pavlovića je priča o svetosti porodice, o prolivanju krvi, o tragediji i nadi. Istorija je njemu fatum.

Goran Petrović, autor romana "VESELA UDBA".
Koncepcijski i strukturalno dobro isplaniran i napisan, sledeći i istorijsku, ali i svoju unutrašnju dinamiku, on čitaoca sigurnom rukom vodi iz poglavlja u poglavlje ne dozvoljavajući mu ni za trenutak da predahne.  

Nikola Vlahović, novinar i pomoćnik glavnog urednika magazina Tabloid
U vremenu kad je moderno govoriti o srpskoj agresiji, a potpuno demodirano o srpskoj tragediji, roman Slaviše Pavlovića "Zavet", napisan čvrstim, jednostavnim i jasnim rečenicama, govori u stvari o časti, viteštvu, moralu, nepokolebivosti, hrabrosti, i svemu onome čega su danas žedni i srpska zemlja i srpski čovek.
Ovakav roman "o nevremenu" sa početka prošlog veka, čije su poruke zapravo poziv na povratak večnim vrednostima, zaslužuje da se nađe pred čitaocima usred savremenog nevremena. Možda će nekome biti putokaz kojim treba da krene. A šta je piscu veća misija od toga? 

Knjigu možete naručiti klikom na LINK

Opširnije 

Intervju - Slaviša Pavlović

Novinar: Milica Milojević
novembar 2011.

Uoči predstojećeg Sajma knjiga u Nišu, Slaviša Pavlović, za portal CityOfNiš otkriva gde nalazi inspiraciju, svoje stavove o književnosti, i vrednostima koja bi dela trebala da nam prenesu.
Mladi pisac Slaviša Pavlović svojim prvim romanom pružio nam je delo za koje bismo pomislili da iza njega stoji autor sa decenijama iskustva. Roman Zavet je dobio „Pegaza“ za 2010. Godinu, ali nagrada sigurno nije pokretač koji će delo i pisca učiniti velikim na duže staze. Iako nam nije mahao sa bilborda i izloga, o ovom romanu se mnogo priča, alična preporuka jeste pohvala koju nijedna nagrada i reklama zameniti ne mogu.
Istorijski roman o Srbiji, Srbima, ljubavi prema porodici i zemlji jesu glavni elementi „Zaveta“, koji nam okupira pažnju kao romani savremene tematike.
Roman prvenac Slaviše Pavlovića obuhvata više dimenzija – ljubav prema zemlji i očuvanje časti, ljubav prema porodici, ratovanje sa samim sobom i kao neizostavno i danas teško zamislivo – časno ratovanje. Kako je Zavet sve to povezao?
Nije teško povezati. To su ljudska osećanja, način života, potrebe i prohtevi, a junaci Zaveta su ljudi, svesna bića, rođeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, pa je zbog toga njihova borba više primetna nego u drugačijim uslovima. Niko od nas se ne bori za  slobodu sve dok ne oseti da je gubi ili da je može izgubiti.
Ipak,  bez obzira na rat i probleme sa kojima se suočava, častan čovek se bori za očuvanje, ne samo zemlje, već sebe, svoje duše i psihe, kako se ne bi izgubio u vremenu koje mu je namenjeno. Takav je glavni junak romana. Iako je, spletom okolnosti, primoran da ubije, on ne likuje nad tuđom nesrećom, već upravo tu nesreću doživljava kao  ličnu, vođen mišlju da  ako pobediš nekog ko je sličan tebi, onda je ta pobeda ravna porazu. A on ne želi da izgubi. Ni bitku, ni rat, ni porodicu, ni Srbiju, ni ljubav, koja mu daje snage da prođe kroz sve golgote, jer smatra da kada bi sve to izgubio, onda njegov život više ne bi imao nikakav smisao.
Mislim da je u pravu.
Kakav je život bez ljubavi, porodice, zemlje…
Roman prati život Milića Itanića, čoveka koji je celog života izbegavao borbe, ali nikad od  njih nije pobegao. Koliko je Itanić simbol srpskog naroda?
Milićeve osobine su osobine srpskog naroda. On je borac koji ne želi da se bori, međutim kada je to potrebno onda je najhrabriji i najbolji u tome. Na žalost, kao i uvek, tu pravu, iskrenu i pravednu borbu uvek neko pokvari, unazadi svojim postupcima, što nam se dogodilo tokom devedesetih, pa smo zahvaljujući malom broju nečasnih ljudi postavljeni na stub srama, i to od strane onih koji su gori od nas.
To vidim kao našu, narodnu grešku i breme kojeg moramo da se oslobodimo.
Upravo iz tog razloga sam opisao jedan period srpske istorije, u želji da podsetim čitaoce da srpski narod, iako mali, ima velike ljude, koji, zbog one stare i narodne poslovice „dobar glas daleko se čuje, a loš još dalje“, ne dolaze do izražaja.
Na prvi pogled roman Zavet odaje utisak klasičnog istorijskog romana, čija je fabula danas nama daleka. Međutim, lajtmotiv romana jesu ljubav i porodica. Da li su to vrednosti koje misliš da su uspele da se očuvaju i nakon svih nesreća koje smo preživeli za proteklih 100 godina?
Ljubav i porodica se ne mogu uništiti. To su vrednosti koje će zauvek trajati, jer ako nestanu, nestaće i svet kakav poznajemo.
Ako neko nije sposoban da voli onda sigurno ne može biti dobar  čovek. Ljubav je najlepše osećanje, najveća pokretačka snaga, bilo da se radi o ljubavi prema ženi, porodici, narodu, Bogu. To je najlepši dar i jedino osećanje vredno svakodnevnog pomena.
Sa druge strane, porodica predstavlja prirodnu potrebu svakog čoveka. Ona je mesto gde se ljubav stvara, cirkuliše i umnožava.  Jedini način da zauvek živimo jeste da naša krv struji kroz vene naših potomaka. Upravo zbog toga, namerno podsećam na večne vrednosti, kako ne bi, kao narod, zaboravili šta je naš primarni zadatak – da volimo i živimo večno kroz potomke.
Ljudi i za vreme rata žive i vole. Samo život izgubi vrednost, i čovek postane oružje ili meta. Koja je glavna poruka romana? Da li moramo više da cenimo život, ali i da ne zaboravimo da nije neprikosnoven ako se izgubi čast?
Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti, rekao je Čehov. Njegove reči nikada ne treba zaboraviti.
Mislim da nije nesreća ukoliko nas drugi posmatraju kao loše ljude, nečasne i nemoralne. Neuspeh je ako su u pravu.
A moji junaci se bore da čast ne izgube, po cenu života. Verujući u Boga, kosmičku pravdu, junaci romana su, vođeni takvim načinom razmišljanja, činili dobro u trenucima kada nisu morali, pa su, bez obzira na teškoće i iskušenja, na kraju isplivali kao pobednici. Otuda, mislim da se glavna pouka romana nameće u rečima – sve radi ispravno, bori se, veruj i uspećeš.
Prvi svetski rat je definitivno period koji će srpski narod pamtiti po gubitku trećine stanovništva. Tvoj rodni kraj Ljubovija i ceo region oko Drine jesu sigurno deo Srbije koji je izgubio najviše stanovnika. Nažalost, ni budućnost nije donela mnogo bolje dane za stanovnike pored Drine i Srbije. Da li su junaci iz Zaveta proizvod određene priče ili tvoje mašte?
Zavet je priča inspirisana istinitim događajem. Proučavajući živote Andrije i Milića, njihovu borbu i navike, upoznao sam sebe, naučio mnogo o životu i ljudima, shvatio da svaki novi dan donosi novu šansu i da nikada nije toliko loše koliko izgleda.
Između ostalog, želeo sam da odam počast hrabrim ljudima koji su žrtvovali živote da bi se njihovi potomci danas slobodno šetali zemljom. Veliki su to ljudi bili, časni i hrabri, puni života kog su se odrekli zarad potomaka.
A Ljubovija, i okolina su deo mene, iako sam davno otišao. Tamo sam napravio svoje prve korake, tamo pronalazim inspiraciju. Interesantan kraj, koji je kroz istoriju dosta propatio, ali se nekako uvek održao i uvek bio spreman na iskušenja koja dolaze.
I danas je tako, ljudi su prijateljski nastrojeni, ali spremni da brane svoje, veruju u pobedu i bolje sutra. Gen nasleđen od predaka se zadržao.
U vremenu kada se najviše prodaju romani o sreći, štiklama i “malim tajnama velikih majstora za uspeh na poslu i u  krevetu “, rešio si da pišes o istoriji i ljubavi. Da li je to tvoja borba protiv neukusa i odavanje počasti nekim piscima koje smo možda zaboravili u vremenu neke popularne književnosti?
Pre bih to nazvao borbom za kvalitet. Borba protiv neukusa je unapred izgubljena borba. Iako pobedite, oni to neće shvatiti, dok pridavanje pažnje takvim romanima može samo podići (ne)moral njihovim tvorcima da nastave dalje.  Stoga, mislim da  je najbolje ignorisati takva (ne)dela i onda će vremenom pasti u zaborav, na šta su u svakom slučaju osuđena.
Iskreno, veći problem vidim u lažnom poštovanju velikih pisaca, poput Andrića. 
Ako se osvrnemo na proteklu godinu, primetićemo da su izdavači štampali Andrićeve knjige više nego ranije, jer se obeležava jubilej – 50. godine dodele Nobelove nagrade.
Šta bi se desilo da nije dobio „Nobela“?  Verovatno ništa.
Mnogi ne shvataju da se genijalnost Andrića ogleda u njegovim delima, ne u nagradama, pa samim tim, njegove knjige treba forsirati uvek, zbog kvaliteta, a nikako zbog godišnjice, jer jubilej treba da služi samo kao motivacija, podsticaj i podsećanje na to da prave vrednosti uvek budu nagrađene. 
Roman Zavet čita se u jednom dahu, i ne možemo da se ne zapitamo da li su mediji i sredstva komunikacije jedino u čemu smo napredovali za jedan ceo vek?
Nije sve tako crno. Napredovali smo u mnogim umetničkim formama, sportu, nauci, samo se to kod nas ne pokazuje, jer su mediji rezervisani za političare, dok  kvalitetni, umni ljudi odlaze u inostranstvo. Moramo pronaći način da ih zadržimo, ali ne tako što ćemo im zabraniti odlazak, već stvoriti jednake uslove poput onih u inostranstvu.
Kada su mediji u pitanju napredak je izuzetan, međutim, svakodnevno se pitam da li nas je napredak unazadio. Mediji imaju snagu da izmene stvarnost, pa ukoliko su složni ili pod nečijim uticajem, mogu nam predstaviti fikciju kao stvarnost, a stvarnost kao fikciju, što može izmeniti naša shvatanja, buduće postupke i način razmišljanja.
Jedan od glavnih delova jesu lične borbe Milića Itanića, koji pada u zarobljeništvo – nakon što mu otac proslavljeni borac govori da je bolje da se ne vrati kući nego da se vrati pognute glave. Taj zavet dat ocu teže pada Miliću od bilo kojeg mučenja. Međutim, osećanje Andrije, Milićevog oca, menjaju se pri pomisli da je ostao bez sina...
Sukob Andrije i Milića predstavlja sukob generacija, različitih shvatanja i istog temperamenta. Oni se nadmeću, bore jedan protiv drugog, dokazuju, u želji da budu prvi. Teška je borba kada se najbolji sukobe.
Andrija je savršeniji, zahvaljujući iskustvu, pa emocije prikriva, trudeći se da čvrstim i bezkompromisnim stavom ojača sina. Ipak, duboko u sebi, on je spreman da učini sve kako bi pomogao Miliću, samo mu temprament ne dozvoljava da to pokaže rečima. Njegove emocije su ogoljene samo u trenucima kada je sa unukom, čime pokazuje koliko je veliki čovek.
Međutim, njegovo poštovanje prema sinu se ogleda nakon sazanja da su obojica godinama živeli u laži, pa u želji da sačuva čast sina, on žrtvuje život, sa rečima da je srećan, jer ga je sin prevazišao. A to je upravo želja, zadatak i cilj svakog oca.
Iako je Prvi svetski rat odneo mnogo žrtava na svim strana i frontovima čini se da je sa njegovim završetkom završena i epoha fer ratovanja?
Austrougarski general Makenzen, u svom dnevniku je napisao „Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrošću. Onog trenutka, kada smo Srbiju osvojili, nas je to bolelo više nego njih“.
Reći tako nešto nakon borbe sa neprijateljem govori o poštovanju među zaraćenim stranama. Iako je tada bilo genocida, bilo je poštovanja među ratnicima.
Tako nešto se danas retko dešava. Ratova je manje, genocida više, a pravda se primenjuje selektivno. Ubistvo Gadafija predstavlja dokaz da viteštvo više ne postoji.
Posle ovako uspešnog prvenca šta nam pripremaš sledeće?
Novi roman će se zvati „Nema šanse da ne uspem“. Ovog puta, izdavač je Smart studio iz Beograda, sa kojim sam nedavno potpisao ugovor i iskreno se nadam, obzirom na uslove, da će saradnja biti dugoročna. Roman će se naći u prodaji od marta sledeće godine.
Nisam se bavio istorijskim temema, već sam odlučio da budem neozbiljan, zanimljiv, buntovan i komičan.
Iako sam stvarajući Zavet utrošio mnogo više vremena, mislim da će novi roman biti dosta privlačniji za čitaoce, jer nosi pozitivnu energiju, inspiriše i vraća osmeh na lice.
Takav način pisanja je ujedno  moja potreba, kao pisca, da proverim mogućnost sopstvene spisateljske transformacije i da neke naizgled neozbiljne događaje pretvorim u literaturu.

Pripovetke

                                                        Česmа trgovcа Alekse

                           (Prva nagrada na međunarodnom festivalu "Vojislav Despotov") 

      Oštrelj je brdo, mаli uspon, u sklopu nepreglednog vencа podrinskih plаninа koje svojim krivudаvim tokom rаzbijа Drinа. Njen kаnjon se duboko urezаo među brdimа dа mnogi prolаznici ne mogu а dа ne ostаnu zаčuđeni usponimа, velelepnim spomenicimа prirode kojа ih okružuju i sužаvаju vidik, dа im se učini kаo dа su zаtvoreni u nekoj velikoj tvrđаvi, između isto tаko velikih zidinа. Sа druge strаne, ti isti prolаznici, kаdа ih zаdive, а ujedno i uplаše nerаvnomernа uzvišenjа, po nekom ustаljenom redosledu upućuju pogled premа Drini, reci čijа vodа, izrаzito zelene boje u prvi mаh umiri prolаznike, mаlo utiče nа rаspoloženje i podstiče njihovu sposobnost kretаnjа, dа bi potom, nаkon dužeg posmаtrаnjа izаzvаlа divljenje u očimа svаkog posmаtrаčа, jer nemа čovekа koji može ostаti rаvnodušаn nаkon spoznаje dа su sve te plаnine i gromаde tvrdog kаmenа rаzdvojene snаgom tаko prijаtne i umirujuće reke. Stаriji ljudi, gorštаci iz ovog krаjа, bez obzirа što većinа od njih nije odlаzilа dаlje, sа sigurnošću govore dа je to jedino mesto u svetu gde je prirodа pobedilа prirodu. Od kаd je svetа i vekа niko se nije usudio dа im protivureči, već su neki, oni nepoverljiviji, često govorili dа moždа negde uz svetu imа još tаkvih primerа gde prirodа u neobičnom i nesvаkidаšnjem rаtu protiv sebe uspešno održаvа tаkаv sklаd i mir, koji ne postoji ni među nаjbližim prijаteljimа.
    U podnožju Oštreljа pružа se Rаvаn. Iаko ime podsećа nа rаvnicu, nemа ništа drugo što bi se moglo povezаti sа tim nаzivom. To je sаmo jedаn blаži uspon, obrаstаo trаvom, koji, kаdа se posmаtrа sа susednog Lipnikа, izgledа kаo nekа mаnjа rаvnicа u poređenju sа ostаlim reljefnim oblicimа. 
Opširnije

                                                                                                       NAJNOVIJI BLOG 

Iz mog ugla - Istina o Marku K.

Imam utisak da Marko Kraljević nije bio dobar čovek.
Proučavajući srpske narodne pesme, ako tu uopšte ima nešto da se proučava, zaključujem da se gore navedeni Mare može svrstati u pionire među momcima sa asfalta. Mada, kako u njegovo vreme nije bilo asfalta, nazvaću ga samo momkom sa kaldrme.
A taj Marko nije bio normalan.
Ko normalan ore puteve? I to svoje? Niko.
Imam utisak da je Servantes dobro proučio Marka Kraljevića pre nego što je počeo priču sa Don Kihotom i borbom protiv vetrenjača. Zašto? Pa, ovaj naš idiot se nekoliko vekova ranije borio protiv puteva, na sličan način. Nema saobraćajnice gde kreten nije „bacio“ brazdu.
I posle treba da se pitamo zašto su nam putevi ispunjeni rupama. Da je bilo asfalta i njega bi uzorao.
Opet, ljudi pričaju da je junak. Kako?
Zamislite da sad izađem na kružni tok, uzorem ga i kažem „More ljudi, ne gazite oranja“.
Da li bih ja bio junak? Ne! Ali Mare jeste. Posle neka mi neko kaže da nema nepravde.
Pored toga što je orao puteve, zaključio sam da je bio žešći alkos.
Dokaz za ovu tvrdnju potkrepljujem rečenicom „Vino pije Kraljeviću Marko sa staricom Jevrosimom majkom“.
Analizirajući reči nepoznatog autora zaključujem da dotični junak nije kriv za alkoholizam, jer problem predstavlja njegova keva - majka Jevrosima koja ga je naučila da pije i nije ga vaspitavala kako dolikuje, što opet dalje implicira da je Mare bio totalno nevaspitan.
Zatim, osim što pije sa majkom on „konja poji vinom“. To je presedan u istoriji.
Odakle mu pare za vino? Ko ga je finansirao? Da li je platio porez na ekstraprofit?
Da tako nešto uradim, organizacije za zaštitu životinja bi me izopštile iz društva, dok bi mi matora Brižit Bardo oči iskopala.
Ali, Mareta nisu dirali, čak je dobio pesme koje ga veličaju.
Idemo dalje. 
Neki kažu da je Marko Kraljević srpski Robin Hud.
Istina je da ima sličnosti.
Robi je uzimao od bogatih i davao siromašnim, a Mare se odlučio za porodični biznis - „Pa uzima tri tovara blaga, odnese ih svojoj staroj majci“.
Kad čovek bolje prouči rečenicu može zaključiti da je on bio prvi srpski tajkun. Toliko zlata je stekao nezakonito i nije delio sa narodom. Sve više mislim da je tim novcem potkupio tadašnje medije, odnosno autore narodnih pesama i tako stvorio mit koji ću do kraja teksta razobličiti.
Mada, da ne budem samo kritičar, razmišljao sam i o drugim aspektima koji bi se mogli upotrebiti kako bi podrobnije opisali fenomen pod nazivom Marko Kraljević. 
Dugo sam se pitao kako se neko nije setio da snimi film o našem velikanu.
Činilo mi da njegova biografija predstavlja neiscrpan izvor za sve filmske žanrove.
Ipak, mislim da nije izvodljivo.
Kako će Džejms Kameron da napravi scenu u kojoj pijani Šarac skače sa brda na brdo? Kako da pronađe glumca koji može da podigne ralo i volove?
Nema šanse. Neće ni pokušati. Nije lud da mu se ceo Holivud smeje.
Sa druge strane, ako uzmemo u obzir filmsku industriju namenjenu auditorijumu starijem od 18 godina, možemo zaključiti da postoje aspekti za stvaranje jednog dobrog filma za odrasle. Jer, ako saslušamo guslare, slušaćemo pohvale na račun Maretove muškosti. Međutim, opet se nameće pitanje glumca? Ko? Ron Džeremi sa onim brkovima zaista liči na Marka, ali ne poseduje ostale kvalitete. Ni „Vivid“ produkcija ne raspolaže sa kadrovima poput čoveka za kojeg govore „Da nije Srbin bio bi crnac“.
Najviše sam se razočarao kada sam pronašao dokaze da je tukao žene.
„Belu vilu međ' pleći udari, obori je na zemljicu čarnu, pak je stade biti buzdovanom“.
Ali, da ne preterujem. Ovu rečenicu moram podrobnije analizirati, može se desiti da je buzdovan samo metafora.
U tom slučaju, naš Mare ima i pozitivnih osobina.

                                        PISMO ELVISU

Dragi Elvise,

Pišem Ti prvi put u nadi da ćes pročitati ovo pismo. Znam da Ti ovo zvuči nemoguće, jer na televiziji kažu da si mrtav, ali pošto ja znam da na televiziji sve lažu, polažem velike nade da su nas i za tvoju smrt slagali.
Ni sam ne znaš koliko nam je teško u našoj zemlji. To je Srbija, deo nekadašnje Jugoslavije, za koju možda nisi čuo, ali da te obavestim o svemu kako se ne bi osećao zbunjeno, poput Li Harvi Osvalda kada je saznao da je baš on ubio Kenedija.
Znam da mi ne možes odgovoriti, ali moram da ti se jadam, teško mi, želim da neko sasluša mene, kao što mi svi svakodnevno slušamo tvoje pesme na youtube-u.
Nikako nam nije dobro. Skupština nam propala, poslanici se svadjaju kao Bitlsi, a zarađuju više nego što su Pol Makartni i Džon Lenon zaradili od Yeasterday-a. Sve je puklo, baš kao rokenrol kada si ti otišao, a Dorsi prestali da postoje nesrećnom smrću Džima Morisona.
Narod je prestao da živi, sada preživljava, ali nam emisija Survivor pomaže da se snađemo. Mada, svakodnevno čujemo da je neko izvršio samoubistvo baš kao tvoj kolega Džimi Hendriks i koleginica Dženis Džoplin. A dešava se da neko bude dobar, ali ga ubrzo unište, ubiju ga, bas kao tvog bivšeg zeta Majkla Džeksona.
Kao što si ti imao menadžera koji te savetovao da piješ one lekove od kojih si navodno umro, i mi imamo sličan problem. 
Ma još gori.
Nama ne daju lekove, već insistiraju da primamo vakcine. A mi nećemo, jer znamo da je Desanka Maksimović pisala o onima što su od istih bolesti svi pelcovani pa svi umrli u istom danu.
Hiljadu puta sam rekao da je bolje da popijemo lekove i tako završimo. Baš kao ti.
Mada, opet moram napomenuti da ne verujem da si mrtav. Pa zato ti i pišem. Kažu da je Sloba umro, ali se ništa nije promenilo, sve je isto, pa nekako sad sumnjam u njegovu smrt. Mnogi nisu umrli iako nam se to čini.
Nije to naš jedini problem. Otišlo Kosovo. Kažu da je prodato, ali niko od nas nije video pare. Ja znam da me ne razumeš, ali ću ti to objasniti jednim primerom. Učio si sigurno u tvojoj osnovnoj školi, u Memfisu, da je Aljaska nekad bila srce Rusije, pa ste je vi Amerikanci kupili. Rusi su od tih para napravili logore u Sibiru, pametno investirali I to im se vratilo za vreme oktobarske revolucije koja je bila u novembru.
Kod nas nisu pravili logore, pare nismo videli, tako da su mnogo brže od Rusa napravili jedan veliki logor u kojem svi robujemo i zove se Srbija.
Dragi Elvise, tu nije kraj.
Sad spominju i Vojvodinu. Hoće da se odvoji, a to ti je kao kada bi Amerika prodala Teksas. Zamisli kako bi se osećao da na turneju po Teksasu moras poneti pasoš.
Siguran sam da sam te u srce dotakao.
Ipak, raduje me nešto. Zvezde Granda nisu za odvajanje Vojvodine, jer će onda morati da imaju pasoš kada putuju kod menadžera u Novi Sad, a ne možeš da zamisliš koliko su oni danas uticajni kod nas. Kao ti i Džeri Li Luis zajedno.
Znam da sam ti posle ovog probudio maštu i da si poželeo da čuješ neku njihovu pesmu, ali te, kao prijatelja, savetujem da to ne radiš, zarazno je, plašim se da bi možda skrenuo sa rokenrol puta i bavio se etno muzikom kao što to danas radi jedan naš bivši roker koji komponuje etno pesme za pop festival pod nazivom Evrovizija.
Ne želim da tako završiš karijeru. Ipak si ti Elvis.
Kada ti već pišem, želim da te obavestim o delovanju domaćeg hipi pokreta. Nisu to klasični hipici kao kod vas u Americi kada ste se borili za mir u svetu. Ovi su posebna radikalna frakcija koji blokiraju pruge i puteve sa samo jednim zahtevom. Hoće da jedu tri puta dnevno.
Ko je još toliko štrajkovao samo zbog jednog zahteva? Niko.
Ali, znaš koliko si ti voleo da jedeš i da si se ugojio, pa te molim da razumeš njihove prohteve.
Ipak, ovde to niko ne razume. Kažu da, prema podacima svetske zdravstvene organizacije, gojaznost negativno utiče na krvni pritisak, pa je to jedini način da nam sačuvaju zdravlje. Tim potezom naši menadžeri iskazuju brigu i poštovanje prema nama, pa ti sad dokaži da nisu u pravu.
Ne možeš? Pa naravno.
To ne može niko.