Павловић за ТВ Ревију: Лако се препуштам изазовима

Серија серију сустиже, још једна под називом Феликс почела је да се емитује на Курир ТВ, а за ТВ РЕВИЈУ разговарамо са писцем и једним од сценариста Славишом Павловићем, којег пре свега знамо по романима Завет хероја, Аписов Апостол, Химерина крв:роман о Дучићу.
Феликс је Павловићев сценаристички деби. Од укупно 40, написао је 10 епизода, а косценариста је на још две епизоде и ко-креатор сезоне. Будући да га читалачка публика познаје по веома продаваним романима, наш саговорник сматра да форма није толико битна, јер се то научи, колико је важна идеја, за коју је, подвлачи, неопходан озбиљан рад и припрема.
Када су комедије у питању, према његовом мишљењу, не постоји већи писац од Џона Саливана, творца Мућки

„Један сам од оних који су све епизоде гледали десетинама пута, а и читао сам његове сценарије, нарочито у периоду када сам припремао Феликса.
Пре две године, када смо тек почели да причамо о серији, ишао сам чак и да видим недавно преминулог Џона Чалиса, који је играо лик Бојсија у Мућкама - да макар мало „украдем“ те предивне енергије.“

Што се тиче домаће кинематографије, за њега је Врућ ветар ремек дело.
То су му били узори док је писао Феликса, који је како сматра намењен људима који воле да се насмеју.

„Не бих то делио по генерацијама, а ни по професијама. Можда чак и оним мрзовољним извучемо осмех.“

Да ли сматрате да ћете се изборити за своје место на актуелној играној сцени, будући да смо сведоци правог бума ТВ серија?

Никада не бих радио нешто у шта не верујем. То би било трошење времена. Искрен да будем, мислим да „Феликс“ завређује неколико сезона, јер смо направили простор да се ликови развијају у будућности.
Добро је да се што све више улаже у кинематографију. Мислим да смо сви помало уморни од реприза, а постоји простор за развој продукције, глумаца, редитеља, сценариста... Ми смо талентован народ и после свега што смо прошли протеклих деценија, заслужујемо шансу – искрен је Павловић.

Писац и уредник на РТС Владимир Кецмановић га је позвао да се укључи у рад на Феликсу, који је рађен по мотивима истоименог романа.
„По његовим реакцијама, чини ми се да се није преварио – самоуверено прича овај писац, уверавајући нас да није тремарош, да обожава изазове, да им се лако препушта, јер га хране и дају енергију.
Од десет епизода колико је написао, открива нам две спојене под називом „Чучук Ковиљка,“ су му најдраже јер их је писао за Миру Бањац.

„Био сам потпуно сигуран да ће Мира бриљирати, што се и догодило, а отпочетка ми је била замисао да јој направим лик какав до сада није играла. Немогуће је било одолети таквом изазову.“

Пошто примећујемо да прича с много енергије посвећености, занимало нас је да ли ће га нови изазов одвући од писања романа.
„Мени је посао да пишем, од тога живим. Да ли ће ми прво изаћи нова књига или сценарио, то зависи од понуда и моје процене. И у својим романима сам „шетао“ по жанровима – од драме, трилера до биографија, али то не значи да ћу нешто запоставити, можда само променим жанр или форму. За друге, не знам.“

И да ли то значи да за драматурге (који студирају овај „занат“) нема посла?

Не бих ја то тако делио ни дефинисао. Свако талентован је увек пожељан. Добар драматург је свима потребан. То је предност, у старту.
Међутим, има и других примера: ни Марио Пузо није био дипломирани драматург, већ најпре новинар, потом писац, па је, напослетку, као сценариста, направио један од најбољих филмова свих времена.
Џон Саливан такође, а чак је и компоновао музику за серију, писао, режирао, певао шпицу...

На питање о бестселерима, Павловић каже:

„Постоји одређени број продатих примерака да би се једна књига сматрала бестселером. Химерина крв: роман о Дучићу је изашао тек у другој половини прошле године, а био је једна од најчитанијих књига за целу 2020.
Исто је и са Заветом хероја, који је, осим у Србији, преведен на руски, и био два месеца један од 10 најчитанијих романа у Москви, док све моје књиге имају неколико издања и на сваких пар месеци се штампају нови тиражи.
Нема ту никаквих посебних тајни – да постоји тајна успеха, ја бих је са свима поделио. Ако ти је Бог дао таленат, грех је да га не искористиш. Читам, пишем, радим на себи, тражим мане па их поправљам, озбиљно приступам и ликовима и темама, консултујем адвокате ако пишем о њима, лекаре ако говорим о болестима... и не шаљем издавачу док не будем задовољан.

Да ли то значи да наши суграђани ипак читају? И да име наде за писану реч?

Погрешно је мишљење да се у Србији мало чита – чињеница да је Београдски сајам књига посети око 200000 људи говори да ми имамо озбиљну читалачку публику.
Звучаће као политичка флоскула, али ми смо ту лидери у региону – у истом расположењу завршава разговор.

 

Исидора Масниковић