NOVI ROMAN U PRODAJI
NEMA ŠANSE DA NE USPEM
Knjigu možete naručiti klikom na sledeći LINK
Sinopsis romana
"Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti. Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim. Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak".
To je teško smišljeni, ali životni moto glavnog junaka ove zanimljive i komične priče, koja opisuje nesvakidašnju borbu mladog čoveka u potrazi za ostvarenjem snova. Sarkastičan i neumoran, preterano optimističan i samouveren, glavni akter romana Laki, ne beži od iskušenja, borbe, ne poseduje strah, niti se plaši osude okoline, ali zato poseduje viziju i nadu da će promeniti svet i osloboditi ga nepotrebnih predrasuda.
Dolazi do raskrsnice onog trenutka kada upozna Jelenu.
Jedan put vodi ka uspehu i ostvarenju snova, drugi predstavlja večnu ljubav.
Na raskrsnici, gde bi mnogi zastali, izabrali, doneli konačnu odluku, Laki kao nepopravljivi optimista, traži sve, vođen sopstvenom filozofijom da ništa nije nedostižno, i da će od dva različita puta napraviti jedan, savršen, sa dve trake u smeru ka zvezdama.
Roman koji će vas nasmejati i vratiti optimizam.
Nekoliko reči o romanu - Milica Milojević, novinar
Ukoliko ste upali u kolotečinu života, ako vam je dosadno, a dani i nedelje su postali identični toliko da ne biste primetili razliku ukoliko ne promenite jaknu i obuću – vreme je za prirodu i čitanje. A knjiga koja će vam garantovano vratiti osmeh, probuditi čula i ponovo udahnuti život je novi roman Slaviše Pavlovića „Nema šanse da ne uspem“!
Dovoljno će biti da odvojite dan za sebe jer NEMA ŠANSE DA NE PROČITATE! Kažem dan jer nećete moći da prekinete čitanje, a nedelje iza toga biće potrebne da utisak slegne. Kada sam pročitala naslov, pomislila sam da je još jedna knjiga koja nam putem psiholoških radionica objašnjava kako treba promeniti život. Ali ovaj roman predstavlja surovu i sirovu pragmatiku života, pokazuje nam kako je glavni junak Srećko (kasnije Laki) opravdao svoje ime i u nemogućim uslovima grabio ka sreći.
Ovo je roman koji će vas naterati da se smejete glasno, roman koji će otvoriti uspomene vaših mladalačkih, studentskih dana na koje smo zaboravili pod pritiscima života i nametnute ozbiljnosti koje godine nose.
Predstavljajući nam Lakija, studenta koji dolazi u Beograd da pronađe svoje mesto pod Suncem, Slaviša Pavlović upustio se u hrabro razotkrivanje muškog roda. Ukoliko ste dama i ako ste pomislile da nema većih tračara od žena, uverićete se u suprotno. Nedodirljive i neprikosnovene gradske frajere više nećete gledati istim očima, ali ćete vala i preispitati neke situacije i zamisliti se da li ste nekim momcima zaista bile toliko poželjne ili im muški ego nije dozvolio da se drugačije postave.
Ako ste muškarac, setićete se svojih prvih strahova i ljubavnih muka, pijanstava i ljubavnih iskustava a la Baron Minhauzen.
Ova knjiga nosi rizik da ćete poželeti da se ponovo odvalite od alkohola, dohvatite sa nekim/om u parku ili na bilo kom javnom mestu – što nije društveno preporučljivo ukoliko ste već postali odrasla osoba zarobljena u odelu poslovnog čoveka. Izbor je na vama !
Jedno je sigurno.
Čitajući knjigu osetila sam toplinu Sunca.
Shvatila sam važnost svakog trenutka.
Zapitala se- kada sam to postala ženski japi kojoj svakog dana dana treba više da bi bila srećna?!
I da, definitivno sam shvatila da mozda žene ponekad glume orgazam, ali je to ništa u odnosu na glumce kojima svakog dana nesvesno aplaudiraju.
Milica Milojević, novinar
Odlomci iz romana
"One noći, kada je počelo bombardovanje, bio sam na straži, po kazni, jer sam kapetanu, ljubitelju lika i dela našeg predsednika, pred celom četom izneo mišljenje da se teritorija Srbije povećava i smanjuje u srazmeri sa erekcijom našeg vođe. Takođe, naglasio sam da se pribojavam erekcija predsednika zemalja koje sačinjavaju NATO i izrazio zabrinutost da ćemo svi biti jebeni, a da će samo oni svršiti".
"Sam poljubac, bez naših pokreta, uzdaha i želja je govorio mnogo. Neobičan. Stidljiv, nežan, a strastven. Kao da smo zakoračili u drugu dimenziju. Emocije su nam bile prenaglašene, disanje ubrzano, osetljivost na usnama snažnija, uzvišena, a misli potpuno oslobođene, nekako prepuštene našim dodirima i osećanjima. Napolju su gromovi sve jače udarali, snažne kapljice kiše su se lepile i odzvanjale na prozorima njene sobe. Nismo obraćali pažnju. Delovalo je kao da kiša ispira naše prethodne grehove, da gromovi uništavaju sve negativne sile oko nas, otvarajući nam vrata prave i iskrene ljubavi. Mislim da će mi taj poljubac zauvek ostati urezan u sećanju. Onog dana kada budem umirao i pravio retrospektivu života i trenutaka zbog kojih vredi živeti, siguran sam da će Jelenin poljubac biti dovoljan dokaz da nisam uzalud potrošio godine".
"Tipičan ženski mozak – kada se oseti zapostavljeno, kreće u akciju. Kad bolje razmislim, svi ti izlivi osećanja, toplo-hladno, privlače nas muškarce da kao kučići trčimo za njima. Da sam se nekim slučajem rodio kao žensko, sigurno bih bio lezbejka. Uvek se čudim kako neko može da voli muškarce, pored onako divnih ženskih tela, sa grudima, dobrom guzom i ostalim atributima. Jedina mana žena je to što vole muškarce".
"Nasmejala se, nežno me odgurnula rukom i nastavila razgovor. Kroz priču sam saznao da više nema dečka, koji je između ostalog bio u društvu jednog od već spomenutih idiota. Zaplesali smo, mazili se, čekali trenutak kada ćemo se konačno poljubiti i na pravi način krunisati višegodišnje prijateljstvo. Veče, za koje sam mislio da će biti najdosadnije u životu, pretvorilo se u bajku, ljubavnu priču, tipičnu romansu dvoje mladih koji potajno, godinama skrivaju ljubav. Neću nas uporediti sa Romeom i Julijom, iako je količina ljubavi bila jednaka Šekspirovim opisima, ali mi je dotični pisac toliko zla naneo u srednjoj školi, da svesno odbijam bilo kakva poređenja vezana za njegov rad!.
"Ako me je iko nervirao onda su to oni! Tipični magarci bez mozga, kratko ošišani, sa kožnim jaknama koje nisu skidali sa sebe, verujući da u njima dobijaju poseban društveni status. Za mene su predstavljali samo čopor klošarčina, one najgore bezumne džibere, koje ekspresno treba vratiti na planinu za ispomoć Šerpasima, ili bar da vuku sanke umesto umornih haskija. Međutim, status opasnih momaka, kojim su se služili, ulivao je provincijalkama izvesnu dozu sigurnosti, a provincijalcima strah, tako da smo svi, svesno ili nesvesno, morali pokazati izrazito visok stepen poštovanja i prijateljstva prema magarcima. A gde je tu ponos? Urođena nadmenost? Bunt? Nema ga, zarad opšteg dobra, jer sukob sa balvanima bi se završio u njihovu korist. Ni ja, ni bilo ko drugi to nije mogao da promeni. Ruke su nam bile vezane, a nametnuta pravila ponašanja su se morala poštovati. Sociološki gledano - običajna norma Studenjaka".
"Tokom prva dva dana se nisam javljao Jeleni. Verovao sam da ženu treba držati na odstojanju, odnosno izvesnom dozom hladnoće podgrejati njene emocije. Kako se uopšte hladnoćom može nešto podgrejati? Nikako, osim kada su žene u pitanju! One su enigma. Činilo mi se da uvek treba uraditi suprotno od onoga što bi logički bilo ispravno".
Recenzija - Miroslav Kusmuk
Večito i uvek iznova postavljano pitanje - Da li da promenim sebe ili svet kojem pripadam - bilo je dovoljno da pisac, kroz lik glavnog junaka potraži pravi odgovor na ono od čega u realnom svetu svi bežimo.
Hamletovska dilema “Biti ili ne biti’’ zbog onog što želim da postanem, pomalo je dorađena i proširena od strane Lakija, glavnog junaka priče.
Buntovna mladost i potraga za svetom koji jedva čeka da sa nama podeli svoje najslađe voćke, ravna je želji da se pročita novi Pavlovićev roman.
A autor, već na samom početku romana kaže: “Ipak, svestan da život ne mogu prepustiti sudbini potrudio sam se da na neki način promenim sebe”.
Pronalazak, otkriće jedinstvenog identiteta ili nesvakidašnjeg, predstavlja san svakog mladog čoveka. Međutim, glavni junak ovog romana, Srećko, ne traga samo za novim licem, koje bi ga činilo bolje primećenim u društvu, već i za novim imenom.
Sasvim slučajno, nameće se ime koje je Srećku milozvučnije, a sigurno bolje prihvaćeno u novom društvu za kojim čezne, pa će tako Srećka, pred tim novim svetom, zameniti Laki.
Sve što život u mladosti čini lepim i zanimljivim, odrastanjem može postati teret, a Laki je svestan toga, i nikako ne odustaje od malih stvari koje ga čine “velikim”.
U želji da se pokaže i dokaže, juri iz jedne ljubavne avanture u drugu, dok ga svako novo dokazivanje, kroz ludorije, čini još većim i važnijim.
Koliko je veliki i ko su mu zaista iskreni prijatelji?
Koliko će Lakiju, provincijalcu, život u velikom gradu zaista dati šansu, i hoće li on moći da ostvari svoje snove?
Da život i ljubav nisu za jednokratnu upotrebu, shvatiće onog dana kada upozna Jelenu. Sve ono što je za njega, bila igra, od tada postaje stvaran svet. Prave vrednosti, koje su mu često bile nešto strano i daleko, vraćaju se na mesto koje im pripada.
Hoće li Laki tragajući za sobom izgubiti Srećka, ostavljam da kažu oni koji ga bolje ,,upoznaju’’ čitajući ovaj roman.
Slaviša Pavlović je literalnu zrelost pokazao već svojim prvim romanom “Zavet”, nagrađenim poveljom Pegaz 2010. godine. Da nije u pitanju jednokratni dar ili posrećena prvina, Pavlović potvrđuje drugim romanom.
Veoma vešto, pripovedački, vodi nas kroz priču nastalu u vremenu kojem pripadamo, a treba reći da ova knjiga tematski i kvalitetom pisanja mnogo podseća na pisanje Mome Kapora i na roman “Foliranti”.
U našoj savremenoj književnosti, malo je onih koji su uspeli da moderni, žargonski govor, uklope u literalno delo. Ali Pavloviću tako nešto uspeva, i dok čitate ,,Nema šanse da ne uspem’’, ono što bi se u svakom drugom slučaju izdvajalo iz napisanog, ovde tekstu daje satiričnu notu.
Dobar pripovedač nam svojim pripovedanjem oživljava slike koje često nisu za čitaoca “vidljive i stvarne”.
Slaviša Pavlović zna vešto da se prilagodi, i pisanjem vrati u neko prošlo vreme, što je uradio u romanu “Zavet”, ali znalački, jednako vešto, svojim pisanjem čitaoca vraća stvarnosti i vremenu u kojem se danas nalazimo, pokazujući to u romanu “Nema šanse da ne uspem”.
