MI STVARAMO ISTORIJU
(magazin RESTART - januar 2012.)
„Teško narodima koji imaju zanimljivu istoriju“.
Istinita rečenica, samo mi se čini da naša postaje toliko zanimljiva da će nas u budućnosti istoričari izbegavati, jer nažalost nismo sposobni da se odupremo preteranom idealizovanju sopstvene nacije, ili se, sa druge strane, bavimo omaložavanjem iste, očigledno neshvatajući da smo i sami deo istog naroda i da njegov uspeh, snaga i veličina zavise isključivo od nas samih.
Zašto govorim o istoriji? Zato što se kroz istoriju, kroz postupke predaka, nešto može naučiti, greške koje su oni pravili se ne moraju ponoviti, dok njihove dobre strane uvek treba da naglašavamo, kako u udžbenicima tako i u svakodnevnom životu. Fraza da smo u srednjem veku jeli zlatnim kašikama i viljuškama nikako ne može biti nešto čime se možemo pohvaliti, iako je to najčešći argument nepoznavalaca istorije. Jer da istoriju poznaju, da razmišljaju o prošlosti, shvatili bi da je to argument koji govori o tome koliko smo danas inferiorni u odnosu na naše prethodnike, koliko smo nedostojni naslednici i koliko to nesvesno naglašavamo.
Primer za promociju nekulture, neznanja, primer za vređanje inteligencije gledalaca, mogao se videti tokom trodnevnog novogodišnjeg programa, u udarnom terminu, na jednoj poznatoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Naime, tokom emisije, u kojoj su gostovali uglavnom pevači folk muzike, i koja je predstavljena kao šou zabavnog karaktera, gledaoci su imali priliku da od glavne zvezde emisije, folkera debitanta u poznim godinama, saznaju kako se prase može pojesti bez noža i viljuške. Po principu „to mi ne treba“, folker se zaista maksimalno posvetio prasetu, međutim, najporaznija činjenica u svemu ovom jeste da su se voditelj i kamerman oduševljavali njegovom „animal instinktu“, prikazujući ga u krupnom kadru, da slučajno neko od gledalaca ne propusti najbolji deo emisije.
I šta je ostalo od srednjovekovnog naroda sa zlatnim kašikama? Ništa! Pitanje, ali i odgovor koji mi se sam nametnuo.
Ipak, dokaz da nisam u pravu, da grešim, da još uvek postoje ljudi koji istoriju ispravno koriste u pravcu iznalaženja rešenja, pojavio se u emisiji „Da Možda Ne“. Tema emisije „Zaboravljeni Srbi“ jednako je bolna i porazna, jer se ispostavilo da veoma mali broj ljudi u Srbiji poznaje sopstvenu istoriju, odnosno da beži od prošlosti, koja ma koliko slavna bila, u sebi krije mnogo egoizma. Ukratko, legendarni vojvoda Radomir Putnik, preminuo je 1917. godine u Francuskoj. Sahranjen je tek nekoliko godina kasnije, nakon inicijative grupe novinara, koji su primorali tadašnju vlast da njegovo telo prenese iz Francuske u Srbiju. Ni kralj Oslobodilac, ni kralj Ujedinitelj se nisu setili vernog i ostarelog generala, bili su zauzeti veličanjem sopstvenog imena. Međutim, vojvoda nije zaboravljen, jer, kao što je Radomir Putnik bio iznad onih koji su ga zaboravili, tako su njegova dela ostala iznad njihovih nedela.
Vojvoda Putnik nije jedini, bilo je reči i o drugim velikanima, međutim, svetlost ove emisije se nazire u temi, odnosno u volji jednog dela Srbije da promoviše velike ljude koji su učinili velika dela. Moramo shvatiti da junak nije junak zbog svog imena, već zbog svojih postupaka, i njihove zasluge moraju biti redovna tema, ako mislimo da kao narod napredujemo. Upravo zbog toga, primećujući želju i volju, kod jednog dela populacije, smatram da je vreme da zasluge velikih pokažemo u najboljem svetlu, zaboravimo zlatne kašike i borimo se da ne izgubimo ove koje danas posedujemo.
A kako? Na koji način?
Jedini način da promovišemo prave vrednosti, da se prisetimo slavne istorije, pobeda i poraza, jeste da obogatimo našu kulturu, koja se sve više urušava svakodnevnim prikazivanjem turskih serija i latinoameričkih sapunica. Razumljivo je da nema novca za nove serijske projekte, ali, nije mi jasno, kako se neko od pametnih urednika serijskog programa nije setio da, u moru repriziranih i na pamet naučenih domaćih filmova, ponovo emituje „Kraj dinastije Obrenović“ ili legendarnu seriju „Aleksa Šantić“. Siguran sam da bi se mnogi, nakon emitovanja, posvetili njegovim pesmama, i zaboravili na indijske telenovele, a možda bi upravo Šantićev život, njegova borba i patriotizam, nivo kulture i želja za usavršavanjem nacije kojoj pripada, postali odrednica i pokazali nam kako se osvaja istorija, dostiže besmrtnost i ostavlja večni pečat. Šantić se borio, živeo u jednako teškom vremenu, ali ga to nije sprečavalo da ostvari uspeh, jer je fanatično verovao u sebe i svoje sunarodnike („I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama“).
Pođimo putevima naših predaka, budimo dostojni naslednici. Ako već govorimo da smo nebeski narod, treba da se potrudimo da naša dela budu dostojna nebesa.
Ipak, to nikako ne treba da znači da se okrenemo istoriji, da zaboravimo na budućnost, već da znanja stečena u prošlosti koristimo za napredak u budućnosti, i možda bi bilo dobro da nam, u mislima, uvek bude jedna indijanska poslovica. „Nismo mi zemlju nasledili od svojih predaka, već smo je pozajmili od svojih potomaka“.
KOLUMNA
(magazin RESTART - decembar 2011.)
Otvorena Narodna kuhinja - udarna vest u jednoj televizijskoj emisiji.
Ništa čudno, nažalost, takva dešavanja su učestala, međutim, novinar je ovu vest obrazložio srećnim tonom, kao događaj zbog kojeg gledaoci treba da budu srećni, jer će navodno biti nahranjeno nekoliko desetina siromašnih građana.
Da li je moguće da svaki poraz pretvaramo u pobedu? Da li smo toliko skrenuli sa puta da ne shvatamo da makadam po kojem koračamo nije autoput? Ili je možda još gore, radujemo se što smo na tom putu pronašli pocepane cipele koje još uvek mogu da se koriste?
Zar mediji ne shvataju, ili ne žele da shvate, da Narodna kuhinja predstavlja poslednji stadijum siromaštva?
Mislim da, na ovaj način izražena anomalija, nema puno veze sa uslovima života, već u načinu vrednovanja stvari i događaja, odnosno u sistemu vrednosti, koji se kasnije odražava na sve segmente u društvu.
Poslužiću se još jednim primerom. Mesto na kome se danas nalazi spomenik knezu Mihailu nazivamo „kod konja“.
Zašto smo između čoveka, konja i spomenika izabrali konja?
„Kod konja“ ili bolje reći „kod Konja“ je izraz koji koristimo decenijama, tako da za poimanje takvih i sličnih pojava ne možemo optužiti vlast, političare, EU, Rusiju, Obamu, gej populaciju i nacionaliste. Čini mi se da se uzrok može pronaći u burnoj istoriji, jer su nas vekovima, od Turaka pa do danas, svi jahali, da smo se nekako poistovetili sa konjem koji na svojim leđima nosi jednog velikog kneza, diplomatu i reformatora.
Mislim da bi optimisti, koji ne podržavaju moju teoriju, izjavili da se mi poistovećujemo sa kneževim konjem, nikako običnim, što znatno menja poglede na problem.
Pa da, sigurno je da menja, samo problem se ne rešava. I dvorska luda je blizu kralja, ali nikako ne može uticati na njegove odluke.
Dakle, sistem vrednosti je prva stavka koju treba da promenimo kako bismo postali bolji, živeli u zdravijem i lepšem okruženju. A da bismo nešto promenili, moramo krenuti od sebe, pa ću ja, u želji da budem deo promene koju potenciram, započeti priču o Filipu Filipoviću, mladom upravniku pošte, koji je nedavno u Kuršumlijskoj banji renovirao poštu.
Počeo je bez pomoći PTT-a, od svoje plate je okrečio spoljašnjost, uredio žardinjere, ofarbao pod i restaurirao stolariju. Nakon toga, građani su, primećujući Filipov marljiv rad i posvećenost, donirali nameštaj, pa se danas mogu pohvaliti lepo uređenom poštom, ali i njenim upravnikom koji predstavlja najbolji primer da prave i korisne ideje izazivaju domino efekat.
Mediji nisu posvetili pažnju ovom mladiću, iako mislim da bi sve udarne vesti trebale da počnu sa naslovom „Veliki Filip“. Ipak, to neće vrednost umanjiti Filipovog dela. Za velike ljude ne moramo reći da su veliki da bi to zaista bili.
Na našu sreću, takvih i sličnih primera je mnogo. Tako sam nedavno, gledajući serijal pod nazivom „Prvi glas Srbije“ obratio pažnju na mlade i kvalitetne ljude, koji su se, u želji da budu ostvareni kao umetnici, prijavili na takmičenje. Zaintrigirao me je intervju najmlađe učesnice serijala Nevene Đorđević, koju iznenadna pažnja medija i obožavalaca nikako nije promenila, za razliku od zvezda rijalitija, nepostojećeg „džet seta“ i prosečnih sportista.
Skromno, bez želje da bude kontroverzna, što danas donosi novac i slavu, odgovarala je na pitanja novinara, bez kompleksa, trudeći se da pokaže samo kvalitet zbog kojeg se našla u finalu. Retkost!
A zašto pričam o Filipu i Neveni?
Zato što nam se bliži Nova godina i predstavlja period koji može označiti neku vrstu prekretnice u našim životima. Ako se potrudimo, možda ćemo greške prošlosti poput navedenog „konja“ i sadašnjost ispunjenu pričom o Narodnoj kuhinji, uspeti da promenimo.
A kako?
Jednostavno. Ponašajmo se kao Filip i Nevena. Potrudimo se da svaki posao uradimo bolje nego do sada, pokušajmo da napravimo jedan veliki korak tako što ćemo se baviti malim stvarima. Učinimo nešto za sebe, okolinu u kojoj živimo, prijatelje, porodicu i pritom budimo skromni .
To je vrlina koja će nas naterati da nastavimo, pa ćemo narednu godinu dočekati u mnogo lepšem i kvalitetnijem okruženju.
A kvalitet je uvek na ceni.
Činjenica da nas je sve manje nikako ne govori da ne možemo biti veliki. Srbija poseduje snagu i potencijal, samo treba da ih kanališemo na pravi način. To je breme koje moramo podneti zarad opstanka, inače ćemo u suprotnom dobiti jaram.
Gledajmo to ovako; svakodnevnim radom doći će do napretka društva, sistema, proizvodnje, pa će „famozna“ EU morati da nas pozove u svoje društvo, jer je kvalitet potreban na svakom mestu. I Murinjo nije želeo Ronalda u Čelsiju - danas mu je neophodan u Realu.
A možda jednog dana mi budemo diktirali uslove. Možda dobijemo bolju ponudu.
Znam da sve zvuči previše optimistično i nerealno, međutim, nerealno je i da konj kneza Mihaila bude slavan, pa mu je uspelo. Ne vidim zašto mi ne možemo.
Dragi čitaoci, srećna vam Nova godina. Budite zdravi i srećni, a bogatstvo…
Bogatstvo je biti srećan.
IMA LI DOBRIH VESTI?
(magazin RESTART - novembar 2011.)
Već nekoliko meseci ne gledam TV dnevnik. Ni „nacionalni“ ni „javni“.
A zašto bih, kada nas već nakon špice bombarduju lošim vestima.
„Dobro veče, ovo su vesti dana“ - uvek tako počinju i zatim nas ravnodušno obaveštavaju da se dogodila teška saobraćajna nesreća na autoputu, da je novinar na licu mesta, i da pogledamo prilog koji je veoma uznemirujući. Nakon priloga sledi novi prilog o samoubistvu ili ubistvu, razgovor sa svedocima događaja, potom nas ponovo podsete na vesti dana, kao da nam sva ta nesreća nije dovoljna, pa moraju da nam ponove nekoliko puta, da bi tek onda usledile veoma škrte vesti iz kulture i sporta.
Tako sam, jednom prilikom, gledajući vremensku prognozu u okviru koje su najavili padavine, shvatio da nisam čuo nijednu lepu vest i da više nema potrebe da gledam dnevnik, jer ne želim nervozu i depresiju u svom životu.
Da li je moguće da nema dobrih vesti, osim kada Đoković osvoji neki turnir?
Da li smo postali toliko depresivna nacija da nismo u mogućnosti da pronađemo dobar primer, neku inicijalnu kapislu sreće, koja će nam obojiti ružnu svakodnevicu?
Iskreno se nadam da nismo, iako se plašim da ćemo postati ukoliko ovako nastavimo.
I da budem jasan, mislim da u svemu ovom ne možemo pronaći krivca, ni među novinarima, ni među urednicima, jer mi se čini da bombardovanje lošim vestima nenamerno postaje opšti trend i da ga zajedno možemo promeniti samo ukoliko se poslužimo mudrostima tipa „Traži i naći ćeš“.
Stoga, hajde da tražimo rešenje, a ne krivca. Da se radujemo, da se prisetimo samo lepih događaja i postupaka koji su nam, bar na trenutak, izmamili osmeh na lice.
Zaista verujem da će nam biti lepše.
Kakve su ti misli takav ti je život – reče otac Tadej.
Pogledajmo iz drugog, pravog ugla, u nadi da našu sreću, bez obzira koliko uticali na život, neće urušiti ni političari, ni sportisti, ni neprijatelji. Duboko verujem da nam je danas, nakon svih poraza i izneverenih obećanja, najpotrebniji osmeh, usled depresije koja se, na sreću, još uvek nije pretvorila u ravnodušnost.
Pa tako, kada budemo govorili o dolasku pape u Srbiju, ma šta mislili, uzmimo u obzir da je Vatikan nedavno poklonio SPC katoličku crkvu u Beču. Gledajmo samo dobro u ljudima, a ignorišimo one u kojima dobro ne postoji.
Kada reprezentacija izgubi, setimo se dobre igre Vidića, ne penala, kada nas na televiziji silom teraju da gledamo Farmu i Velikog brata, hajde da ignorišemo „rijaliti zvezde“, da ne pričamo o njima, da ih zaboravimo. Uživajmo u malim stvarima.
A dnevnik može da počne lepim vestima, jer danas deca gledaju dnevnik i najčešće pronalaze uzore na televiziji. Samim tim, potrudimo se da njihov uzor postane čovek koji je spasao davljenika, ili pobednik na takmičenju iz matematike, možda pošteni nalazač novca, pesnik, dobar muzičar, fudbaler… Hajde da takve ljude stavimo u prvi plan.
Tako će sutra naša deca, u želji da postanu javne ličnosti, oponašati one koje svakodnevno viđaju na televiziji – uspešne ljude u svojim profesijama, moralne i poštene, nikako junake rijaliti emisija. Moramo pokazati da kvalitet čoveka predstavlja ulaznicu u svet poznatih.
Sve promene moraju krenuti iz nas!
Zato, hajde da se potrudimo da svaki dan započnemo pesmom, osmehom na licu, nekom dobrom šalom na račun netolerantnog komšije, nikako uvredama.
Zamislite dan kada susrećete nasmejane i srećne ljude? I vi ćete biti srećniji. Sreća će nas, dalje, naterati da radimo efikasnije, postanemo i zdraviji, pa samim tim razmišljamo na bolji način, bez nervoze i grešaka.
Znam da je teško, ali danas svi nešto radimo na silu. Nažalost!
Pa pošto je tako, hajde da na silu budemo srećni.
ISTINA O MARKU K.
Imam utisak da Marko Kraljević nije bio dobar čovek.
Proučavajući srpske narodne pesme, ako tu uopšte ima nešto da se proučava, zaključujem da se gore navedeni Mare može svrstati u pionire među momcima sa asfalta. Mada, kako u njegovo vreme nije bilo asfalta, nazvaću ga samo momkom sa kaldrme.
A taj Marko nije bio normalan.
Ko normalan ore puteve? I to svoje? Niko.
Imam utisak da je Servantes dobro proučio Marka Kraljevića pre nego što je počeo priču sa Don Kihotom i borbom protiv vetrenjača. Zašto? Pa, ovaj naš idiot se nekoliko vekova ranije borio protiv puteva, na sličan način. Nema saobraćajnice gde kreten nije „bacio“ brazdu.
I posle treba da se pitamo zašto su nam putevi ispunjeni rupama. Da je bilo asfalta i njega bi uzorao.
Opet, ljudi pričaju da je junak. Kako?
Zamislite da sad izađem na kružni tok, uzorem ga i kažem „More ljudi, ne gazite oranja“.
Da li bih ja bio junak? Ne! Ali Mare jeste. Posle neka mi neko kaže da nema nepravde.
Pored toga što je orao puteve, zaključio sam da je bio žešći alkos.
Dokaz za ovu tvrdnju potkrepljujem rečenicom „Vino pije Kraljeviću Marko sa staricom Jevrosimom majkom“.
Analizirajući reči nepoznatog autora zaključujem da dotični junak nije kriv za alkoholizam, jer problem predstavlja njegova keva - majka Jevrosima koja ga je naučila da pije i nije ga vaspitavala kako dolikuje, što opet dalje implicira da je Mare bio totalno nevaspitan.
Zatim, osim što pije sa majkom on „konja poji vinom“. To je presedan u istoriji.
Odakle mu pare za vino? Ko ga je finansirao? Da li je platio porez na ekstraprofit?
Da tako nešto uradim, organizacije za zaštitu životinja bi me izopštile iz društva, dok bi mi matora Brižit Bardo oči iskopala.
Ali, Mareta nisu dirali, čak je dobio pesme koje ga veličaju.
Idemo dalje.
Neki kažu da je Marko Kraljević srpski Robin Hud.
Istina je da ima sličnosti.
Robi je uzimao od bogatih i davao siromašnim, a Mare se odlučio za porodični biznis - „Pa uzima tri tovara blaga, odnese ih svojoj staroj majci“.
Kad čovek bolje prouči rečenicu može zaključiti da je on bio prvi srpski tajkun. Toliko zlata je stekao nezakonito i nije delio sa narodom. Sve više mislim da je tim novcem potkupio tadašnje medije, odnosno autore narodnih pesama i tako stvorio mit koji ću do kraja teksta razobličiti.
Mada, da ne budem samo kritičar, razmišljao sam i o drugim aspektima koji bi se mogli upotrebiti kako bi podrobnije opisali fenomen pod nazivom Marko Kraljević.
Dugo sam se pitao kako se neko nije setio da snimi film o našem velikanu.
Činilo mi da njegova biografija predstavlja neiscrpan izvor za sve filmske žanrove.
Ipak, mislim da nije izvodljivo.
Kako će Džejms Kameron da napravi scenu u kojoj pijani Šarac skače sa brda na brdo? Kako da pronađe glumca koji može da podigne ralo i volove?
Nema šanse. Neće ni pokušati. Nije lud da mu se ceo Holivud smeje.
Sa druge strane, ako uzmemo u obzir filmsku industriju namenjenu auditorijumu starijem od 18 godina, možemo zaključiti da postoje aspekti za stvaranje jednog dobrog filma za odrasle. Jer, ako saslušamo guslare, slušaćemo pohvale na račun Maretove muškosti. Međutim, opet se nameće pitanje glumca? Ko? Ron Džeremi sa onim brkovima zaista liči na Marka, ali ne poseduje ostale kvalitete. Ni „Vivid“ produkcija ne raspolaže sa kadrovima poput čoveka za kojeg govore „Da nije Srbin bio bi crnac“.
Najviše sam se razočarao kada sam pronašao dokaze da je tukao žene.
„Belu vilu međ' pleći udari, obori je na zemljicu čarnu, pak je stade biti buzdovanom“.
Ali, da ne preterujem. Ovu rečenicu moram podrobnije analizirati, može se desiti da je buzdovan samo metafora.
U tom slučaju, naš Mare i nije toliko lud.
PISMO ELVISU
Dragi Elvise,
Pišem Ti prvi put u nadi da ćes pročitati ovo pismo. Znam da Ti ovo zvuči nemoguće, jer na televiziji kažu da si mrtav, ali pošto ja znam da na televiziji sve lažu, polažem velike nade da su nas i za tvoju smrt slagali.
Ni sam ne znaš koliko nam je teško u našoj zemlji. To je Srbija, deo nekadašnje Jugoslavije, za koju možda nisi čuo, ali da te obavestim o svemu kako se ne bi osećao zbunjeno, poput Li Harvi Osvalda kada je saznao da je baš on ubio Kenedija.
Znam da mi ne možes odgovoriti, ali moram da ti se jadam, teško mi, želim da neko sasluša mene, kao što mi svi svakodnevno slušamo tvoje pesme na youtube-u.
Nikako nam nije dobro. Skupština nam propala, poslanici se svadjaju kao Bitlsi, a zarađuju više nego što su Pol Makartni i Džon Lenon zaradili od Yeasterday-a. Sve je puklo, baš kao rokenrol kada si ti otišao, a Dorsi prestali da postoje nesrećnom smrću Džima Morisona.
Narod je prestao da živi, sada preživljava, ali nam emisija Survivor pomaže da se snađemo. Mada, svakodnevno čujemo da je neko izvršio samoubistvo baš kao tvoj kolega Dzimi Hendriks i koleginica Dženis Džoplin. A dešava se da neko bude dobar, ali ga ubrzo unište, ubiju ga, bas kao tvog bivšeg zeta Majkla Džeksona.
Kao što si ti imao menadžera koji te savetovao da piješ one lekove od kojih si navodno umro, i mi imamo sličan problem.
Ma još gori.
Nama ne daju lekove, već insistiraju da primamo vakcine. A mi nećemo, jer znamo da je Desanka Maksimović pisala o onima što su od istih bolesti svi pelcovani pa svi umrli u istom danu.
Hiljadu puta sam rekao da je bolje da popijemo lekove i tako završimo. Baš kao ti.
Mada, opet moram napomenuti da ne verujem da si mrtav. Pa zato ti i pišem. Kažu da je Sloba umro, ali se ništa nije promenilo, sve je isto, pa nekako sad sumnjam u njegovu smrt. Mnogi nisu umrli iako nam se to čini.
Nije to naš jedini problem. Otišlo Kosovo. Kažu da je prodato, ali niko od nas nije video pare. Ja znam da me ne razumeš, ali ću ti to objasniti jednim primerom. Učio si sigurno u tvojoj osnovnoj školi, u Memfisu, da je Aljaska nekad bila srce Rusije, pa ste je vi Amerikanci kupili. Rusi su od tih para napravili logore u Sibiru, pametno investirali I to im se vratilo za vreme oktobarske revolucije koja je bila u novembru.
Kod nas nisu pravili logore, pare nismo videli, tako da su mnogo brže od Rusa napravili jedan veliki logor u kojem svi robujemo i zove se Srbija.
Dragi Elvise, tu nije kraj.
Sad spominju i Vojvodinu. Hoće da se odvoji, a to ti je kao kada bi Amerika prodala Teksas. Zamisli kako bi se osećao da na turneju po Teksasu moras poneti pasoš.
Siguran sam da sam te u srce dotakao.
Ipak, raduje me nešto. Zvezde Granda nisu za odvajanje Vojvodine, jer će onda morati da imaju pasoš kada putuju kod menadžera u Novi Sad, a ne možeš da zamisliš koliko su oni danas uticajni kod nas. Kao ti i Džeri Li Luis zajedno.
Znam da sam ti posle ovog probudio maštu i da si poželeo da čuješ neku njihovu pesmu, ali te, kao prijatelja, savetujem da to ne radiš, zarazno je, plašim se da bi možda skrenuo sa rokenrol puta i bavio se etno muzikom kao što to danas radi jedan naš bivši roker koji komponuje etno pesme za pop festival pod nazivom Evrovizija.
Ne želim da tako završiš karijeru. Ipak si ti Elvis.
Kada ti već pišem, želim da te obavestim o delovanju domaćeg hipi pokreta. Nisu to klasični hipici kao kod vas u Americi kada ste se borili za mir u svetu. Ovi su posebna radikalna frakcija koji blokiraju pruge i puteve sa samo jednim zahtevom. Hoće da jedu tri puta dnevno.
Ko je još toliko štrajkovao samo zbog jednog zahteva? Niko.
Ali, znaš koliko si ti voleo da jedeš i da si se ugojio, pa te molim da razumeš njihove prohteve.
Ipak, ovde to niko ne razume. Kažu da, prema podacima svetske zdravstvene organizacije, gojaznost negativno utiče na krvni pritisak, pa je to jedini način da nam sačuvaju zdravlje. Tim potezom naši menadžeri iskazuju brigu i poštovanje prema nama, pa ti sad dokaži da nisu u pravu.
Ne možeš? Pa naravno.
To ne može niko.
p.s. Ispod teksta ti šaljem tvoju sliku, da ti napomenem da znam kako danas izgledaš. U jednoj emisiji gde je gostovao Milan Tarot su je objavili, pa čisto da ti još jednom pokažem da mi u Srbiji sve znamo.
SRBI NISU GENOCIDAN NAROD
Pre nekoliko dana sam u novinama pročitao izjavu jednog stranog diplomate koji je bez ikakve doze sumnje rekao da su Srbi genocidan narod.
Fraza naučena napamet!
Po ko zna koji put to čujem.
Nešto kasnije, prisetio sam se citata velikog Nikolaja Velimirovića:
„ O tri stvari ne žuri dok govoriš: O Bogu, dok ne utvrdiš veru u njega. O tuđem grehu dok se ne setiš svoga i o sutrašnjem danu, dok ne svane “
A zaista je tako.
Kad se setim svih ratova kroz koje smo prošli, ne mogu a da se ne zaustavim kod neslavnih, nečasnih i mučkih ubistava koja su se dogodila.
Nažalost, tačno je da su u nekim zlodelima učestvovali Srbi.
Ali, da li je to krivica nacije, jednog naroda?
Možemo li uopšte generalizovati krivicu?
Naravno da ne možemo, jer bi u tom slučaju Srbi bili najnegenocidniji narod na planeti.
Zašto?
U svetskoj istoriji klanja i ubijanja, Srbi su među poslednjim na svetu.
Pre neki dan sam gledao jednu emisiju o američkim Indijancima. Istrebljeni su, nestali, oduzeto im je sve što su vekovima imali, da bi ih danas ostalo taman toliko da ne predstavljaju nikakvu pretnju novom nametnutom sistemu. Najviše su im ubijali žene i decu, a prvi ozbiljniji sukob doseljeničke vojske sa indijancima kod Little Bighorn-a završen je pobedom Indijanaca.
Kasnije su sistemski istrebljeni, ali ne i pobeđeni.
Ako neko kaže da je to daleka istorija, prisetiću se crnaca koji su do pre nekoliko decenija ubijani i to po principu “Što manje crnaca to manje rasizma”. Setite se Martina Lutera Kinga.
A možda da spomenem Gvantanamo?
Da li je to dokaz genocida? Jeste.
Da li su Amerikanci genocidan narod? Naravno da nisu, osim ako ne pribegnemo teoriji stranog diplomate. A nećemo. Duboko poštujem američki narod verujući da oni, baš kao i mi poseuduju kukolj u svom žitu.
Ali tu nije kraj. Ima kukolja i kod drugih naroda. Pokolj nad Srbima u mačvanskom Prnjavoru 1914. godine. Nejač je pobijena, selo spaljeno… Bilo ih je još…
Da li je to genocid? Itekako. Da li su Austrijanci genocidni? Nisu. Baš kao ni mi.
Imaju kukolj!
1939. godine Nemačka je otpočela rat sa celim svetom. Poginulo je pedeset miliona ljudi. To su najveće žrtve bilo kog sukoba u istoriji. Da li možemo nemački narod nazvati genocidnim? Ne! Nikad! Narod ne može snositi krivicu.
Rusi su napravili pokolj u Nemersdorfu, nemačkom selu u blizini Kaljingrada. Danas se to mesto naziva Majakovskoe. Jesi li oni možda genocidni? Nisu! Nikad nisu ni bili.
Nema genocidnog naroda. Ne postoji. Svi smo samo ljudi pod nebeskom kapom. Isti. I Srbi i Amerikanci i Rusi i Austrijanci. I svi drugi.
Nikad ne možemo grešku poglavice poistovetiti sa plemenom!
