AUTOBIOGRAFIJA
Rođen sam sasvim slučajno, ne na svoj zahtev, bez ikakvog razloga, krajem prošlog veka, a slobodno mogu reći i krajem prošlog milenijuma. Čini mi se da je tada imalo smisla roditi se. Zemlja je bila velika, kažu da se lepo živelo, osim ako ne lažu. Mada nemam razloga da im ne verujem, jer mislim da od ovog ne može gore.
Nakon ovih reči, svako ko misli da je pametan, pomisliće da sam pesimista. Ne! Nisam! Uvek posmatram sa pozitivne strane.
Ako ne može gore, znači da može samo bolje, tako da nije teško zaključiti da sam optimista.
Sa velikim O. Nepopravljivi.
Da se vratim na početak…
Država u kojoj sam se rodio se zvala SFR Jugoslavija.
Ona više ne postoji.
Posle toga sam živeo u SR Jugoslaviji.
Ni ona ne postoji.
Zatim, živeo sam u Srbiji i Crnoj Gori, ali zamislite kakva slučajnost.
Ni nje više nema.
Ostala samo Srbija.
I taman kada sam pomislio da znam u kojoj državi živim, počele su priče “Srbija sa Kosovom – Srbija bez Kosova”.
Prilično zbunjujuće, zar ne?
Zato ću ovaj deo biografije preskočiti, sve dok se ne reši pitanje statusa Kosova. Nije to samo vid protesta, već hoću da ukažem na činjenicu koliko nerešena pitanju utiču na totalno nebitne stvari, kao što je u ovom slučaju moja biografija.
Kao dečak sam maštao da postanem fudbaler. Mislio sam da ću biti najbolji. Takav način razmišljanja se pokazao kao pogrešan, samo sam to kasno shvatio.
Igrao sam u nekoliko nižerazrednih klubova, što baš i nije neki uspeh, ali je bilo veliko zadovoljstvo. Ipak, bio sam uporan, bez obzira što su mi mnogi treneri govorili da ću u nekom drugom životu uspeti.
A ja, za razliku od njih, znam da nema drugog života.
Postoji raj. Postoji pakao. Ništa više.
Verovatno ste, posle ovog, shvatili da verujem u Boga. To je tačno. Ja sam hrišćanin, ali moram napomenuti da se hrišćanstvo ne dokazuje krstaškim ratovima, već Hristovim primerom i zapovestima, ljubavlju, pomirenjem, praštanjem… Sve to piše u Novom Zavetu.
Uostalom, svako ima pravo da veruje u šta hoće. I to poštujem.
Odrastao sam u Crnči (malo mesto pored Drine i Ljubovije gde je još uvek normalno biti heteroseksualac), zatim u Loznici, gde sam završio srednju školu, dok sam se kasnije “dokopao” Beograda i počeo da studiram.
I danas živim u Beogradu.
A šta radim? To je najteže pitanje za mene. Mogu da odgovorim šta volim.
Volim da pišem. To nekako ne ide uz profil fudbalera, ali, nažalost, svet je pun paradoksa. Zapravo uživam u tome. Neki kažu da sam dobar, talentovan, da imam potencijala. Kažu i da sam prosečan, da filozofiram i da se zanosim.
Niko ne kaže da sam loš. To me raduje. Čak i da kažu da sam loš, opet bih pisao. Nikad se ne odričem onog što volim.
Nažalost, recept za siguran bestseler u Srbiji je da ubijete premijera i napišete totalno glupu knjigu, koju će izdavači štampati u ogromnom tiražu, toliko velikom da su i Andrić i Selimović maštali o tome. Može se pisati i o nepostojećem srpskom “džet-setu”, o svetu bluda i nemorala. To prolazi.
Ako napišete roman pritom se trudeći da ostavite pouku? Ići će teško. Treba to shvatiti. Koga je danas uopšte briga za pouke i knjige, ako u njima nema sličica.
U svakom slučaju, već na početku sam govorio o optimizmu duboko usidrenom u meni i napomenuo da nisam tražio da budem rođen. A pošto jesam rođen, moram se truditi da to ne bude uzalud.
kontakt:
Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
